„Kad sam bila klinka, visoke potpetice su mi samo san. Svaki put kad obučem nepodobne štikle moje mame, uvek imam želju da brzo odrastem, samo na ovaj način mogu da nosim više i bolje štikle, sa svojom šminkom i prelepom haljinom, to je ono što smatram odrastanjem.
Neko je rekao da je to tragična istorija štikle, a drugi da je svako venčanje arena za štikle. Više volim ovu drugu metaforu."
Devojka, koja je zamišljala da može da nosi tu jednu crvenu visoku potpeticu na ceremoniji svog punoletstva, sa čežnjivim srcem, okreće se, okolo, okolo. Sa 16 je naučila kako da nosi visoke potpetice. Sa 18 je upoznala pravog momka. Sa 20 godina, na njegovom venčanju, šta je bilo poslednje takmičenje na kome je ona želela da nauči da joj se osmehuje. i blagoslovi.
Bila je na drugom spratu, ali je njena visoka potpetica ostala na prvom spratu. Skinula je štiklu i uživala u slobodi ovog trenutka. Sljedećeg jutra bi obula novu štiklu i započela novu priču. Nije to za njega, samo za nju.
Oduvijek je voljela cipele, posebno visoke potpetice. Odjeća može biti velikodušna, a ljudi će reći da je elegantna. Takođe, odjeća može biti vezana, a ljudi će reći da je seksi. Ali cipele bi trebale biti prave, ne samo prikladne, već i zadovoljavajuće. Ovo je neka vrsta tihe elegancije, a takođe i duboki ženski narcizam. Baš kao što je staklena papuča pripremljena za Pepeljugu. Sebična i sujetna žena ne može da ga nosi čak ni sa odsečenim nožnim prstima. Takva poslastica je samo za čistoću i spokoj duše.
Ona vjeruje da u ovoj eri žene mogu biti narcisoidnije. Baš kao što je tada skinula štiklu i obula novu štiklu. Ona se nada da će bezbroj žena biti osnaženo stajanjem na svoje nesputane i dobro pripijene štikle.
